Gledajući povremeno u nebo, uputili smo se u kasnim popodnevnim časovima ka Petrovaradinu, puni nade i isčekivanja. Očekivao nas je najbolji line-up festivala: Patti Smith Group, Kraftwerk, Moby i Grandmaster Flash!



Naša očekivanja nisu izneverena kada se na Main Stage-u posle samo petominutnog zakašnjenja pojavila Patti Smith sa grupom: Lenny Kaye-gitare i vokal, Tony Sheehan - bas i vokal, Jay Dee Daugherty - bubnjevi i kao specijalan gost, stari prijatelj Patti Smith iz CBGB’s dana u New Yorku - legendarni Tom Verlaine (Television). Patti Smith je ni manje ni više počela sa dve pesme sa njenog antologijskog albuma Horses: "Gloria" i "Redondo Beach". Publika u ushićenju peva obe pesme zajedno sa Patti! Na ovo je vredelo čekati preko tri decenije (Horses je objavljen 1975.godine!). Taman smo se ponadali da će Patti odsvirati ceo album, međutim promenila je mišljenje i nastavila sa "We Shall Live Again" i "Southern Cross". Ovu drugu pesmu je posvetila  pokojnom Michaelu Jacksonu. Publika je oduševljeno skandirala Patti i grupi kada je ona izvela svoju klasičnu pesmu "Dancing Barefoot", a potpuno poludela kada je Patti zapevala "Because the Night" koju je davne 1979. napisala sa Bruce Springsteen-om. Nastavivši u bržem tempu bend izvodi "Rock'n'Roll Nigger" prateći euforično ponašanje publike. Još veće oduševljenje izaziva "People Have The Power" !



Ovde je postalo jasno koja je misija Patti Smith: da ljudima da do znanja da je budućnost u njihovim rukama i da je se ne odriču, da brinu o prirodi, vodi, vazduhu, svojim bližnjima, da se ne drogiraju, već da uzmu moć u svoje ruke i učine sve što je u njihovim mogućnostima da promene svet nabolje!
Izuzetan koncert (nažalost samo 55, ali ubitačnih minuta!) obogaćen je nenadmašnim muziciranjem cele grupe medju kojima se posebno ističu Leny Kaye, kao katalizator zvuka i Tom Verlaine sa svojim izuzetno maštovitim, lirskim solima koje je nemoguće imitirati! Kidajući jednu po jednu žicu svoje gitare, Patti Smith je izazvala katarzu kod publike!
Teško je opisati koju je euforiju izazvala Patti Smith sa grupom. Bilo je to predivno iskustvo i čast upoznati jednu ženu sa takvom snagom, kreativnošću i ličnim integritetom!

45-minutna pauza nam je dobro došla da se malo odmorimo i pripremimo za «those funky boys from Germany» (kako je jednom rekao Africa Bambaataa!): grupu KRAFTWERK!



Bilo je zanimljivo otkriti kakve će promene doći posle odlaska jednog od osnivača grupe Floriana Schneidera! Navučena siva zavesa, isto kao na koncertu na Tašmajdanu pre nekoliko godina, nije mnogo otkrivala, a onda je uz zvuke "Man Machine" započeo 90-minutni performance! Kraftwerk obučeni u sive kombinezone krenuli su nezadrživo uz ovacije još mnogo brojnije publike: "Tour de France", "Vitamin", "Computerlove", "Autobahn", "Radioactivity", "Showroom Dummies" (koju redje izvode!) ređale su se u prvom delu koncerta, nezaustavivo napredujući i pokoravajući publiku koja je polako shvatala što ju je snašlo. Zavesa se zatvara i  posle kratke pauze uz zvuke "We Are The Robots" na sceni ostaju četiri robota sa likovima članova grupe koji izvode svoj «ples robota». Zavesa se ponovo navlači i posle kratke pauze, grupa se pojavljuje u crnim trikoima sa fluorescentnim mrežama izvodeći "The Model" (i to nemačku verziju), "Trans Europa Express" i "Computerworld".



Kraftwek završavaju nastup sa produženom verzijom "Music Non Stop" (Boom boom tchak tchak!) gde jedan po jedan član napuštaju binu i klanjaju se publici. Ralf Hutter  koji je otpevao nešto i na srpskom u jednoj pesmi, pozdravlja publiku sa «Laku noć». Nezaboravni kao i uvek, Kraftwerk su svesno izmenili neke pesme-npr. "Tour de France" i "Autobahn", koji se pogotovo razlikovao od prvobitne verzije, inkorporirajući i jedan deo, koji je podsećao sa refren The Beach Boysa! Dakle, iznenađenjima nikad kraja!

To se pokazalo kada je posle nastupa grupe Kraftwerk odjednom ka bini Main Stage-a počela da pristiže nepregledna masa mladih ljudi željno iščekujući da vide svog idola, njujorčanina Richard Melville Halla u muzičkom svetu poznatijeg kao Moby!
Ovo je inače drugi koncert koji je Moby održao kod nas, a ne prvi kako neki mediji ističu. Prvi put nastupio je u klubu Industrija u Beogradu, pred par stotina ljudi u vreme kad je promovisao svoj prvi album Everything Is Wrong (1995).



Posle kašnjenja od 20 minuta, Moby se pojavio sa svojim pretežno ženskim bendom. Repertoar je bio sastavljen u Greatest Hits stilu, pa smo između ostalih mogli da čujemo "Go", "Feeling So Real", "Natural Blues", "Why does My Heart Feel So Bad", "We Are All Made of Stars", "Lift Me Up" pa do poslednjeg singla "Mistake" sa ovogodišnjeg albuma Wait For Me. Moby je totalno opčinio publiku svojim pesmama, pevanjem, sviranjem gitare i udaraljki. Publika je sve vreme skakala i plesala u totalnoj euforiji pa je pravo čudo da niko nije stradao!
Moby se dotakao i trenutne političke situacije izvinjavajući se u ime Amerikanaca za sve što je George Bush Jr., uradio za vreme svog mandata i poželeo je brze promene na bolje pod Barakom Obamom (nije se osvrnuo što su nas Amerikanci i Evropa bombardovali 1999. pod Klintonovim režimom - no treba to razumeti! Svoje najviše boli!) Euforičan 90 minutni nastup je bio završen a nepregledna masa ljudi (najposećeniji koncert do sada !!!!) se polako razilazila. S njom i mi, izmoreni napustili smo Petrovaradin, ne dočekavši, avaj, Grandmaster Flasha!

Nastaviće se...

Tekst: Slobodan Vlaketić

Fotografije: Nebojša Mićković